Najveća ironija u čitanju mnogih priča braće Grim je da većina ljudi zapravo ne zna za njihove originalne bajke ili mnogo toga o njihovom životu. Odnosno, većina ne zna da je njihovo prvo izdanje iz 1812/1815. godine kompletno drugačije od takozvanog "završnog izdanja" iz 1857. godine, da su u periodu od 1812. do 1857. godine objavili sedam (7) različitih izdanja i uvelike izmenili sadržaj i stil svojih priča, a takođe su promenili i koncept narodnih bajki i priča za decu.
Čak i takozvani nemački književni naučnici i stručnjaci za Grimove bajke nisu ni svesni koliko malo ljudi, pa čak i oni sami, znaju za prvo izdanje, i ironično je da njihova "anonimnost" takođe čini ponovno otkrivanje priča iz prve zbirke tako uzbudljivim.
Da bismo objasnili zašto verujemo da otkrivanje prvog izdanja bajki braće Grim može da bude toliko uzbudljivo i prosvetlujuće, ispod popisa bajki smo podelili neke važne informacije koji će kolekciju braće Grim postaviti u društveno-istorijski kontekst i osvetliti njihova izvanredna dostignuća.
Bajke
Originali:
Biografija i rad
Moramo da imamo na umu da je sakupljanje narodnih priča bio samo mali deo njihovog istraživanja i učenja, pa bi bili iznenađeni kad bi saznali da su danas poznatiji po svojim pričama nego po odličnom filološkom radu. Kada su Jakob (rođen 1785.) i Vilhelm (rođen 1786.) počeli da sakupljaju sve vrste narodnih basni i pesama s početka 19. veka, u tinejdžerskim godinama su bili veoma mladi studenti na Univerzitetu u Marburgu.
Već 1805. godine, njihova cela porodica se preselila iz malog sela Hanau u obližnji provincijski grad Kasel, a braću su neprestano mučili finansijski problemi i briga za braću i sestre. Njihov otac bio je mrtav nekoliko godina i upravo su trebali da izgube i majku. Njihovu situaciju dodatno su pogoršavali besni Napoleonovi ratovi. Jakob je prekinuo svoje studije da bi služio hesenskoj ratnoj komisiji 1806. godine. U međuvremenu, Vilhelm je položio sve zakonodavne ispite koji su mu omogućili da postane javni službenik i nađe posao bibliotekara u Kraljevskoj biblioteci.
1807. godine, kad su Francuzi okupirali Kasel, Jakob je izgubio mesto u ratnoj komisiji, ali je ubrzo postao bibliotekar novog kralja Jeromea, Napoleonovog brata, koji je sada vladao Vestfalijom. Usred svog kaosa i strepnje, njihova majka je umrla 1808. godine, a Jakob i Vilhelm postali su potpuno odgovorni za svoje tri mlađe braće i sestre. Uprkos gubitku majke i teškim ličnim i finansijskim okolnostima od 1805. do 1812. godine, braća su mogla da se dokažu kao inovativni naučnici na novom polju nemačke filologije objavljivanjem članaka i knjiga o srednjovekovnoj literaturi. U svojim dvadesetim godinama, trebali su objaviti zbirku priča koja je u Nemačkoj trebala da postane drugo najpopularnije delo iza Biblije, a kasnije i u zapadnom svetu do 20. veka.
Ono što je fasciniralo ili nateralo braću Grim da se usredsrede na drevnu nemačku književnost bilo je verovanje da su najprirodniji i najčišći oblici kulture - oni koji su obedinili zajednicu - jezički i trebalo bi da se pronađu u prošlosti.
Štaviše, prema njima, savremena literatura, iako je mogla da bude veoma bogata, bila je veštačka i nije mogla izraziti istinsku suštinu kulture koja je prirodno proizlazila iz iskustava ljudi. Pa su svu svoju energiju potrošili na pronalazak priča iz prošlosti.
Zbog toga ih je, 1808. godine, njihov prijatelj, romantičar i poeta Klemens Brentano, zamolio da skupe sve vrste narodnih bajki koje je želeo da revidira u svojoj knjizi bajki. 1810. godine su mu poslali 54 teksta koja su, srećom, prepisali. Kažemo srećom jer je Brentano izgubio priče u manastiru Olenberg u Alzanu i tako nije koristio tekstove braće Grim.
U međuvremenu su braća nastavila sa sakupljanjem priča od prijatelja, poznanika i kolega, a kad su shvatili da Brentano neće iskoristiti njihove priče, odlučili su, po savetu zajedničkog prijatelja i drugog romantika, Achima von Arnima, da objave svoju veliku zbirku od oko 86 bajki, objavljenu 1812. godine, a potom je sledećih 70 priča objavljeno 1815. godine. Obe knjige su činile prvo izdanje i sadržavale su beleške (fusnote) o pričama kao i naučne predgovore. Pre nego što počnemo da objašnjavamo čudan kvalitet priča u ove dve zbirke, želimo da ukratko opišemo idealističke namere mlade braće.
Iako braća Grimm nisu u potpunosti formalizirovali svoj koncept folklora dok su radili na objavljivanju prve zbirke, postojale su razlike u stilu pisanja između Jakoba i Vilhelma. Iako su se kasnije zalagali za drastičnije pesničko uređivanje sakupljenih priča, prevashodno su zadržali svoj prvobitni princip - da sačuvaju moštije iz prošlosti od početka do kraja svog dela o dečjim i porodičnim pričama (nemački Kinder- und Hausmarchen).
Općenito govoreći, braća Grim nastojali su da sakupe i sačuvaju sve vrste starih moštiju kao da su sveti i dragoceni dragulj koji čine bajke, mitovi, pesme, basne, legende, ep, dokumenti i drugi elementi - a ne samo bajke. Želeli su da pronađu i razumeju suštinu kulturne evolucije i da pokažu kako prirodni jezik, nastao iz potreba, običaja i obreda običnih ljudi, stvara istinite veze i pomaže u stvaranju civilizovanih zajednica. To je jedan od razloga što su svoju knjigu pripovedaka nazvali obrazovnim vodičem (Erziehungsbuch), jer su priče pripovedale osnovne vrednosti nemačkih naroda, ali i drugih evropskih grupa i prosvetljenih ljudi o njihovim iskustvima kroz pripovedanje.
Izuzetno je to šta su braća Grim u mladosti želela da zabeleže usmene priče nemačkog naroda, ne shvatajući da će pisanje neobično privlačne priče ljudima mnogih različitih nacija preuzeti važnost u mnogim kulturama. Da bismo razumeli ulogu koju su priče igrale u prošlosti zapadne civilizacije, ako ne i sveta, moramo da imamo na umu ono što su naveli u predgovoru prvog izdanja:
"Verovatno je pravo vreme za sakupljanje ovih priča, jer je one koji su ih pokušali sačuvati još teže naći (da budemo sigurni, oni koji ih poznaju još uvek znaju mnogo jer ljudi mogu umreti, ali priče žive dalje). Tamo gde priče još uvek postoje, nikoga nije briga da li su dobre ili loše, poetične ili vulgarne. Mi ih znamo i volimo samo zato što ih slučajno čujemo na određeni način i volimo ih bez razmišljanja. Pričanje ovih priča je izvanredan običaj - a oni takođe dele priče sa svim besmrtnim - da moraju nekom ugoditi bez obzira na to što drugi kažu."
Braća Grim nastojala su da slave i argumentuju potrebu priče i da se uspostave veze među ljudima koji svoja iskustva dele kroz priče. Oni su verovali da su priče i sve njihove varijante karakteristične za održavanje kulturne tradicije. Poštovali su različitost i istovremeno tvrdili da "Cilj naše zbirke nije bio samo da služi uzroku poetske istorije. Namera nam je bila da učinimo poeziju koja živi u njoj efikasnom, da donese zadovoljstvo kad god može, i da tako postane edukativni vodič."
Iako je objavljeno nekoliko drugih nemačkih zbirki narodnih priča i priča koje su prethodile zbirci Kinder-und Hausmarchen braće Grim, nijedna nije bila toliko raznolika ili vođena kolektivnim duhom braće koji je podsticao prihvatanje svih vrsta priča iz nemačkih kneževina.
Već 1811. godine, Jakob je čak sastavio apel - "Aufforderung a die gesammten Freunde altdeutscher Poesie und Geschichte erlassen" (prevod: Apel svim prijateljima staronemačke poezije i istorije), koji nikada nije poslan, ali je postavio temelje za njegov celovitiji razvitak. "Cirkular Vegen der Aufsammlung der Volkspoesie" (u prevodu: Kružno pismo o zbirci narodne poezije) štampano i distribuisano naučnicima i prijateljima 1815. godine. Početni deo ovog pisma vredi pomenuti jer sadrži osnovna načela i namere braće Grimm:
Časni gospodine!
Osnovano je društvo koje se želelo proširiti širom Nemačke i imalo je za cilj da spase i sakupi sve postojeće pesme i priče koje su mogle da se nađu među zajedničkim nemačkim seljaštvima (Landvolk). Naša je domovina još uvek ispunjena ovim bogatstvom materijala širom zemlje koji su nam ugradili naši pošteni preci i koji je, uprkos podsmehu, još uvek živ, nesvesan sopstvene skrivene lepote i u sebi nosi neosporni izvor. Naša literatura, istorija i jezik ne mogu da se shvatite ozbiljno u njenom drevnom i istinskom poreklu bez poduzimanja detaljnijih istraživanja ove građe. U skladu s tim, naša namera je da pronađemo sve sledeće stavke što je pažljivije moguće i napišemo ih što vernije:
- Narodne pesme i rime
- Priče iz proze koje su ispričane i poznate, naročito brojne bajke za decu i dečijim bajkama o gorostasima, patuljcima, čudovištima, očaranim i spašenim kraljevskim devicama, đavlima, blagom i čarobnim instrumentima, kao i lokalne legende koje pomažu objasniti određena mesta
- Smešne priče o trikovima koje igraju varalice i anegdote
- Narodni festivali, običaji i igre.
- Sujeverja
- Poslovice, neobični dijalekti, prispodobe, sastav reči
Izuzetno je važno da se ti predmeti beleže verno i istinito, bez ulepšavanja i dodavanja, kad god je to moguće iz usta pripovedača i njihovim sopstvenim rečima na najtačniji i detaljniji način. Bila bi dvostruka vrednost kad bi se sve moglo dobiti na lokalnom živom dijalektu. Fragmenti s prazninama, s druge strane, ne bi trebali biti odbačeni. Uistinu, svi nastupi, ponavljanja i kopije iste priče mogu biti pojedinačno važni. Savetujemo da vas ne zavede mišljenje da je nešto već sakupljeno i zabileženo, i tako odbacite priču. Mnoge stvari koje se čine modernim često se samo modernizuju i imaju svoj netaknuti izvor ispod.
Ovo pismo je zajedno sa prvim izdanjem Kinder-und Hausmarchen i dalje nadahnulo brojne nemačke, austrijske i švajcarske folkloriste da počnu sakupljati bajke, a postepeno su braća Grim i njihova druga izdanja animirali folkloriste širom Evrope i Velike Britanije da sakupljaju i čuvaju usmenu narodnu muziku priče. Ako je i jedno izdanje koje su objavila braća Grimm najbolje predstavljalo njihove namere i ideale, koje su ponavljali do 1857. godine, to je bilo njihovo prvo izdanje, jer nisu podesili priče kao što su to radili u kasnijim izdanjima. U stvari, možete da čujete karakteristične glasove pripovedača od kojih su priče primili, i u toj meri su priče u prvom izdanju, neke na nemačkom dijalektu, autentičnije narodne priče i imaju više integriteta uprkos činjenici da nisu toliko estetski prijatne kao one u kasnijim revidiranim verzijama.
Ako gleda priče iz prvih izdanja, prvo što čitalac može da primeti je da su mnoge priče agresivne, nasilne i neprimerene za najmlađe uzraste. Nemoguće je da u potpunosti znamo zašto su neke priče izostavili iz izdanja ili napisanih beleški koje su posle objavljene, ali znamo da je priča Die Stiefmutter izostavljena zbog njene fragmentarne prirode i okrutnosti; Verne životinje (Die truen Tiere) izostavljene su jer potiče iz Siddhi-Kurra, zbirke mongolskih priča. Dok su braća Grim nastavila sakupljati varijante koje su im poslali prijatelji i kolege sakupljene iz usmenih i književnih izvora, ili su poboljšali priče prvog izdanja kombinovanjem verzija, priče u korist novih verzija bile su izostavljene.
Još jedna stvar koju čitalac može da primeti o pričama u prvom izdanju je da su većina kraće i upadljivo različite od istih priča koje su objavljene u kasnijim zbirkama. Sprečavaju usmeni i sirovi sadržaj. Na primer, Zlatokosa otkriva da je trudna s kraljevićem, majka Snežane, a ne maćeha, želi da iz zavisti ubije divnu devojčicu; divlji čovek igra drugačiju ulogu u pomaganju dečaku koji ga oslobađa, baš kao što i đavo igra neobičniju ulogu u Der Teufel Grunrock-u, koga je kasnije zamenio Barenhauter.
Treće, čitalac će odmah prepoznati da su sve ove priče nepristojne i da imaju malo ili nikakvog opisa. Akcenat je na akciji i rešavanju sukoba. Pripovedači često ignorišu izgovor i skloni su da govore istinu koju znaju i iako su magija, sujeverje, čudesna transformacija i brutalnost uključeni, pripovedači veruju u njihove priče. Metafora snima stvarnost slušaoca i podstiče ih da od simbola uče kako da se uključe u svoju stvarnost.
Na kraju, važno je pomenuti da su priče u prvom izdanju sakupljene uglavnom od pismenih ljudi koje su braća Grim dobro poznavala. Na primer, bili su dobro upoznati sa članovima porodica Vild i Hassenpflug u Kaselu i porodicom von Hakthausen u Munsteru. Vilhelm je poznavao ministrovu ćerku, Friederiku Manel, u obližnjem gradu. Dorotea Viehman, žena krojača, takođe je pružila mnoge priče, a u nekim slučajevima braća Grimm su uzimali priče iz knjiga ili primali priče u pismima. Međutim, pismenost onih koji su ih slali/govorili nije umanjila narodnu suštinu priče koja je, kako su braća Grim i drugi folkloristi otkrili, bila raširena širom Evrope i govorila je češće nego na dijalektu. Priče su govornicima stizale od drugih govornika ili su čitali bajke i činili ih svojima.
Braća su često kritikovana, a posebno tokom poslednjih 50 godina, zbog promene i uređivanja priča od prvog do sedmog broja izdanja. Odnosno, nikada nisu razumeli njihove reči da je posao kolekcionara da snimi priče upravo onako kako su ih čuli. Drugim rečima, razni kritičari su se žalili da su priče braće Grim neistinite narodne priče. Ali ovo je smešan, ako ne i glup argument, jer niko nikad ne može da zabeleži i održi autentičnost priče. To je nemoguće. Ipak, braći Grim, kao kolekcionarima, kultivatorima, urednicima, prevodiocima i posrednicima, treba da zahvalimo za njihov napor da učine nemoguće i za saradnju s brojnim ljudima i njihovim izvorima da bi održali tradicionalne priče živima.
U tom pogledu, njihovo malo poznato prvo izdanje zaslužuje ponovno otkrivanje, jer je svedočanstvo zaboravljenih glasova koji su zaista duboko u nama. Otuda i neodoljivost priča koje u stvari nisu njihove, već naše. U tom cilju, mi, kao i braća Grim, bićemo kolekcionari i sakupiti što više originalnih (i prilagođenih) vrsta priča i bajki da bi ih nagradili za ulepšavanje odrastanja mnogim generacijama.