Radnja priče Crvenkapa se odvija oko devojčice koju su svi mnogo voleli, a posebno njena baka koja joj je sašila i poklonila crvenu kapu. Kad se baka razbolela, majka ju je poslala da joj odnese supu i čaj da bi se baka brže oporavila. Na putu kroz šumu sreće zlog vuka.
Nekada davno beše dobra devojčica. Svi su je mnogo voleli jer je bila veoma draga, ali najviše od svih ju je volela njena baka koja bi svojoj dragoj unuci davala mali poklon svaki put kad bi je videla. Kad više nije znala šta bi joj poklonila, sašila joj je prelepu kapicu od crvenog baršuna.
Devojčica je jako volela svoju novu kapu, toliko da je želela da je nosi stalno. Iz tog razloga su devojčicu prozvali Crvenkapa.
Jednog dana, majka ju je pozvala i rekla joj "Crvenkapo, uzmi ovu korpu i odnesi je svojoj baki. Tvoja baka je bolesna i slaba, pa ćeš joj poneti supu i topli čaj koji sam ti spremila. Baka će pojesti i popiti sve i tako će brže da ozdravi."
Crvenkapa je poslušala svoju majku i klimnula glavom. Majka joj je dala korpu i otpratila je iz kuće, a pre nego što je otišla, još jednom ju je upozorila: "Ako samo siđeš sa puta, mogla bi da zalutaš u šumi, padneš i razbiješ flašu u kojoj je čaj tako da tvojoj baki neće ništa da preostane. Budi dobra i pozdravi baku!" Crvenkapa je pozdravila majku i krenula na put prema bakinoj kući.
Crvenkapina baka živela je u šumi, pola sata udaljena od sela. Prošla je kroz selo i skrenula u šumu, ali čim je zašla među drveće, prišao joj je vuk.
"Zdravo, Crvenkapo", vuk ju je lepo pozdravio.
"Zdravo i tebi", odgovori Crvenkapa.
„Kuda ideš ovako rano, Crvenkapo?", upita vuk.
"Idem kod bake."
"A šta nosiš u svojoj korpi?"
"Nosim supu i čaj, jer je moja baka jako bolesna, a ovo će ju izlečiti i daće joj snagu."
Vuk se malo zamislio pa upita Crvenkapu: "A gde živi tvoja baka?"
Crvenkapa, koliko je bila dobra, uopšte nije ni pomislila da bi vuk mmogao da ima loše namere, pa je odmah odgovorila: "Baka živi petnaestak minuta hoda odavde! Kuća joj je ispod velikog hrasta, a pored nje rastu grmovi lešnika. Znaš gde je to mesto!".
Vuk je malo više razmislio i promrmljao sebi u bradu: "Hm... ona bi bila lepa užina za mene." Samo... kako mogu da uhvatim tu devojčicu da mi ne pobegne?" Zatim se setio i uzviknuo: "Hej, Crvenkapo, jesi li videla prelepo cveće koje raste u šumi? Zašto ne odeš da ga malo pogledaš?"
Crvenkapa je malo razmislila i rekla: "Volela bi da pogledam cveće u šumi, ali mi je majka rekla da ne silazim sa šumske staze."
"Ali Crvenkapo, odavde ne čuješ kako ptice lepo pevaju. Ako uđeš malo dublje u šumu, možeš da čuješ najlepše pevanje ptica!"
Crvenkapa je razmišljala. Jako je želela da čuje kako ptice pevaju dublje u šumi, ali ipak je odmahnula glavom i ponovila: "Volela bi da čujem ptice, ali mi je majka savetovala da se držim šumske staze."
"Ali, Crvenkapo, ova šumska staza je tako dosadna. Izgleda isto kao i ona kojom ideš u školu svaki dan, zašto ne odeš da vidiš kako je lepo u šumi? "
Mala Crvenkapa je pogledala oko sebe i videla kako sunce lepo pada na drveće i travu u šumi. Videla je cveće pored puta, pa je pomislila: "Ako prikupim cveće i napravim buket za baku, ona će sigurno biti veoma srećna. Još je rano i sigurno ću stići kući na vreme."
Mala Crvenkapa je počela da bere cveće, odmičući se sve više od šumske staze. Ubrzo je ušla u šumu, gde je pronašla još lepše cveće. Brala je jedan po jedan cvet, pa je zašla jako duboko u šumu.
Čim je Crvenakapa počela da sakuplja cveće, vuk je otrčao do bakine kuće. Prišao je njenim vratima i počeo da udara.
"Ko je?", čulo se iznutra.
"Ja sam bako, Crvenkapa", rekao je vuk tankim glasom da bi zvučao kao devojčica. "Donela sam ti supu i čaj! Otvori mi vrata!"
"Samo stisni bravu!", viknula je baka, "preslaba sam da bi ustala."
Vuk je stegnuo bravu i otvorio vrata. Ušao je u kuću i otišao ravno do bakinog kreveta, a zatim progutao baku. Brzo je obukao njenu odeću, stavio noćnu kapu na glavu i naočare. Vuk je takođe navukao i sve zavese u sobi, a potom se popeo u krevet i povukao čaršave sve do očiju.
Za to vreme, Crvenkapa je sakupila buket cveća i malo po malo se približavala bakinoj kućici. Bila je iznenađena kad je videla da su vrata kuće otvorena. Oprezno je ušla i videla da je cela soba u mraku. Crvenkapa se počela malo plašiti, sve joj je bilo nekako čudno. Otišla je do prozora da otvori zavese i pusti malo svetla u sobu. Okrenula se prema svojoj baki i videla da je pokrivena sve do očiju. Izgledala je nekako čudno.
"E, bako, bako", reče Crvenkapa, "Kako to da imaš tako velike uši?"
"To je tako da te bolje čujem!", vuk je zacvilio, oponašajući bakin glas.
"I bako, bako, ali kako to da imaš tako velike oči?", pitala je Crvenkapa.
"Da te bolje vidim"
"O, ali bako, bako, kako to da imaš tako velike ruke?"
"Da te bolje zagrlim."
"Ali bako, bako, kako to da imaš tako velika usta?"
"Tako da mogu da te bolje pojedem!", povikao je vuk i skočio iz kreveta. Zgrabio je preplašenu Crvenkapu i progutao je u jednom zalogaju!
Čim je vuk pojeo celu Crvenkapu, bacio se punog stomaka na krevet i zaspao. Ubrzo je počeo veoma glasno da hrče - toliko glasno da ga je čuo lovac koji je upravo prolazio pored bakine kuće. Bilo mu je veoma neobično da jedna slabašna baka tako glasno hrče, pa je odlučio da vidi da li je s njom sve u redu. Ušao je u kuću i ugledao vuka kako spava na bakinom krevetu. Bio je to vuk koga je lovac već duže vreme pokušavao da ulovi, ali nije nikako mogao. Lovac je ugledao njegov veliki stomak, pa je pomislio da je zver sigurno progutala baku. Tako nije hteo da puškom ustreli vuka, već je uzeo makaze i rasporio mu stomak.
Čim ga je lovac rasporio, Crvenkapa i baka su iskočile. "O, kako sam se uplašila", rekla je Crvenkapa. "U vučjem stomaku je veoma mračno…"
Crvenkapa je brzo otrčala u dvorište i donela teško kamenje. Napunili su vuku stomak i ponovo ga zašili. Sve to drmanje probudilo je vuka. Kad je ugledao lovca, uplašio se i pokušao da pobegne, ali kamenje u njegovom stomaku je bilo toliko teško da je vuk samo pao i umro.
Baka, lovac i mala Crvenkapa su bili veoma srećni. Baka je jela supu i čaj, tako da se odmah osećala bolje. A Crvenkapa je naučila vrednu lekciju. Obećala je sebi da više nikad neće silaziti sa šumske staze i da će odsad uvek slušati šta joj majka govori.