Vuk Karadžić biografija i dela

Poznat po jezičnim reformama, Karadžić je tokom svog života uvelike doprineo i narodnoj književnosti, koristeći seljačku kulturu i folklor kao temelj. Zbog seljačkog vaspitanja, blisko se povezao sa usmenom književnošću seljaka, sastavivšisve pesme i priče koje je od njih čuo u zbirku narodnih pesama, priča i poslovica.

Iako je Karadžić seljački život jedva smatrao romantičnim, smatrao ga je sastavnim delom srpske kulture. Prikupio je nekoliko svezaka narodne proze i poezije, uključujući knjigu sa preko 100 lirskih i epskih pesama naučenih u detinjstvu i zapisanih po sećanju. Objavio je i prvi rečnik narodnog jezika na srpskom jeziku. Za svoj rad primao je malu novčanu pomoć, povremeno živeći u siromaštvu, iako je u poslednjih 9 godina i dalje primao penziju od kneza Miloša Obrenovića. U nekim slučajevima, Karadžić je krio činjenicu da nije samo sakupljao narodnu poeziju iz usmene književnosti, već je prepisivao i iz rukopisa pesnika drugih sakupljača iz Sirije.

Njegovo delo imalo je veliku ulogu u utvrđivanju značaja kosovskog mita za srpski nacionalni identitet i istoriju. Karadžić je prikupio tradicionalne epske pesme vezane za Kosovsku bitku i objavio takozvani "kosovski ciklus", koji je postao konačna verzija transformacije mita. Uglavnom je objavljivao usmene pesme, sa posebnim osvrtom na herojska dela kneza Marka i događaje oko Kosovske bitke, baš kao što su pevači pevali bez izmena. Imao je jedan od najvećih uticaja na dečju književnost objavljivanjem narodnih bajki i priča za decu, koje je, posle njegove smrti, nastavila da objavljuje njegova udovica Ana. Ispod smo podelili listu bajki i priča Vuka Karadžića uz koje su generacije srpske dece odrastale vekovima.

Bajke

Biografija i rad

Vuk Stefanović Karadžić, rođen je 6. novembra 1787. godine u Tršiću, u Srbiji, (nekad: Osmansko carstvo). Bio je naučnik jezika i otac srpske narodne književnosti, u reformi ćirilice azbuke za srpsku upotrebu, stvorio je jedan od najjednostavnijih i najlogičnijih pravopisnih sistema.

Karadžić je imao sreću što je bio rođak Jevte Savić Čotrić, jedine pismene osobe u to vreme, koja ga je naučila čitati i pisati. Karadžić je školovanje nastavio u manastiru Tronoš u Loznici (blizu rodnog sela). Tamo je kao dečak naučio kaligrafiju, koristeći trsku umesto olovke i rastvor mastila u prahu. Umesto ispravnog papira za pisanje, imao je sreće ako je mogao da dobije omote. Redovno školovanje tada nije bilo rasprostranjeno u celom regionu, a otac mu u početku nije dozvolio da ode u Austriju. Pošto je većinu vremena boravio u samostanu, Karadžić je bio primoran da pase stoku umesto da uči, otac ga je poslao kući.

U međuvremenu, prvi srpski ustanak za svrgavanje Osmanlija počeo je 1804. Nakon neuspešnih pokušaja da se upiše u gimnaziju u Sremskim Karlovcima, za koju je 19-godišnji Karadžić bio prestar, otišao je u Petrinju, gde proveo je nekoliko meseci učeći latinski i nemački jezik. Kasnije se u Beogradu, koji je sada bio u rukama Revolucionarne Srbije, našao sa veoma cenjenim naučnikom Dositejem Obradovićem, kako bi zamolio Obradovića da podrži njegove studije. Nažalost, Obradović ga je odbio. Razočaran, Karadžić je otišao u Jadar i počeo da radi kao referent kod Jakova Nenadovića. Po osnivanju beogradske gimnazije, Karadžić je postao jedan od prvih učenika.

Ubrzo nakon toga mu je pozlilo i otišao je na lečenje u Peštu i Novi Sad, ali zbog noge nije mogao da se leči. Šuškalo se da je Karadžić namerno odbio amputaciju, umesto da se odluči za protetsko drveno gvožđe, o čemu je u nekim njegovim delima bilo nekoliko sarkastičnih referenci. Karadžić se vratio u Srbiju do 1810. godine, a kao nesposoban za vojnu službu, služio je kao sekretar komandantima Ćurčije i Hajduk-Veljka. Njegovo iskustvo kasnije će dovesti do izdavanja dve knjige. Osmanskim porazom srpskih pobunjenika 1813. godine otišao je u Beč i kasnije upoznao Jerneja Kopitara, iskusnog lingvistu sa snažnim interesovanjem za sekularnu slavistiku. Kopitarov uticaj pomogao je Karadžiću u njegovoj borbi za reformu srpskog jezika i pravopisa. Drugi značajan uticaj na njegovo jezičko stvaralaštvo imao je Sava Mrkalj.

Godine 1814. i 1815. Karadžić je objavio dve zbirke srpskih narodnih pesama, koje su kasnije povećane na četiri, pa na šest i na kraju na devet svezaka. U uvećanim izdanjima ove vredne pesme privukle su pažnju čitave književne Evrope i Amerike. Gete je neke od njih okarakterisao kao "odlična i vredna poređenja sa Solomonovom pesmom nad pesmama".

Po izbijanju ustanka napustio je Srbiju, ali umesto da sledi Karađorđa i druge vođe u Rusiju, otišao je u Beč gde ga je Bartholomaus Kopitar, vladin službenik i naučnik iz Slovenije, upoznao sa slavistikom i ohrabrio ga da sakuplja pesme i narodne pesme i da napiše gramatiku popularnog srpskog jezika i rečnik.

Karadžić je utvrdio da srpski jezik sadrži 30 različitih glasova, od kojih šest ćiriličnih slova nemaju posebna slova. Uveo je nova slova za te glasove, istovremeno odbacujući 18 slova od kojih srpski nema koristi. 1818. godine prvi put je objavio svoj Srpski rečnik pod nazivom "Srpski leksikon", srpsko-nemačko-latinski rečnik koji sadrži 26.270 reči i mnoge važne sporedne tačke u folkloru. Drugo izdanje (1852.), prošireno na oko 47.000 reči i ostaje klasika do danas. Iako je bilo snažnog protivljenja njegovoj reformi od strane crkve i pisaca, srpska vlada je 1868. godine konačno usvojila Karadžićevo izmenjeno pismo. Karadžićevo delo uticalo je na neke kodifikatore hrvatskog jezika iz 19. veka).

1824. godine poslao je primerak svoje zbirke narodnih pesama Jakobu Grimu, koji je bio posebno oduševljen skadarskom zgradom, koju je Karadžić snimio pevajući "Stari Raško". Grim ju je preveo na nemački, a pesmu su zapazile i cenile mnoge generacije koje dolaze. Grim ih je uporedio sa najplemenitijim cvetovima homerske poezije, a za Skadarsku zgradu rekao da je: "jedna od najdirljivijih pesama svih nacija i svih vremena.". Osnivači romantičarske škole u Francuskoj preveli su veliki broj njih čime su privukli pažnju Aleksandra Puškina, finskog nacionalnog pesniak Johana Ludviga Runeberga, Samuela Roznaja i engleskih pisaca Valtera Skota, Ovena Merediti Džona Bovringa.

Karadžić je nastavio sa prikupljanjem pesama sve do 1830-ih. U Crnu Goru je stigao u jesen 1834. Bio je bespomoćan, sišao je u Bokokotorski zaliv da tamo prezimi i vratio se u proleće 1835. Tu je Karadžić upoznao Vuka Vrčevića, ambicioznog pisca rođenog u Risnu. Od tada je Vrčević postao Karadžićev lojalan i veran saradnik koji je prikupljao narodne pesme i priče i slao ih na svoju adresu u Beč još mnogo godina posle. Drugi jednako vredan saradnik Vuka Karadžića bio je još jedan imenjak iz Boke Kotorske, sveštenik Vuk Popović. I Vrčević i Popović su se stalno i nesebično bavili prikupljanjem etnografske, folklorne i leksičke građe za Karadžića. Karadžiću su se kasnije pridružili i drugi saradnici, uključujući Milana Đ. Milićevića.

Većina Karadžićevih dela bila su zabranjena za objavljivanje u Srbiji i Austriji za vreme kneza Miloša Obrenovića. Sa političkog stanovišta, Obrenović je Karadžićeva dela video kao potencijalnu opasnost iz više očiglednih razloga, a jedan od njih je bila mogućnost da je sadržaj nekih dela, iako po svojoj prirodi čisto poetičan, sposoban da stvori izvesni osećaj patriotizma i želja za slobodom i nezavisnost, što je vrlo verovatno moglo naterati stanovništvo da podigne ustanak protiv Turaka. To bi se pak pokazalo štetnim za politiku kneza Miloša prema Osmanskom carstvu, sa kojim je nedavno sklopio mir. U Crnoj Gori, međutim, Njegoševa štamparija radila je bez arhaičnog slova poznatog kao "tvrdi znak." Međutim, Karadžićeva djela su dobila visoke pohvale i priznanja, posebno u Ruskom carstvu, pa je Karadžiću 1826. godine odobrena ruska penzija.

Umro je 6. februara 1864. u Beču, ostavivši kćerku Minu Karadžić, koja je bila slikar i književnik, i sina Dimitrija Karadžića, vojnog oficira. Njegovi ostaci su 1897. godine premešteni u Beograd i sa velikim počastima sahranjeni pored groba Dositeja Obradovića, ispred Saborne crkve Sv. Mihovila u Beogradu.

U nastojanju da tokom života prikupi narodnu književnost, Karadžić je putovao po Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i drugim delovima regiona. Rezultati njegovih putovanja pojavili su se u velikoj meri u srpskim narodnim pesmama, 4 sv. (1823-33; "Srpske narodne pesme"). Ostala dela uključuju knjigu popularnih priča (1821.), zbirku srpskih poslovica (1837.) i srpski prevod Novog zaveta (1847.).

Srpska narodna predanja i bajke

Da bi u potpunosti razumeli srpske narodne priče, moramo da znamo narod, tradicije, istoriju Srbije. Moramo da znamo priču o vekovima borbe, svađa i ropstva, plemenitu žrtvu života i neuporedivih herojskih dela, a sve za ljubav prema slobodi i otadžbini.

Više informacija o srpskim narodnim pričama >>