U stara vremena, kad su se želje još ispunjale, živeo je neki kralj, koji je imao sve same lepe ćerke, ali najmlađa bila tako lepa, da se i sunce, koje je toliko sveta videlo, uvek divilo kad god bi joj osvetljavalo lice. Nedaleko od kraljevskog dvorca bila je velika mračna šuma, a u šumi ispod stare lipe nalazio se bunar. Kad bi bilo vruće, princeza bi otišla u šumu, sela na ivicu hladnog bunara i tu bi od dosade uzimala zlatnu loptu, bacala je uvis i opet hvatala. To joj je, eto, bila najdraža igra.
Ali jednom kad se to desi, zlatna joj lopta ne padne nazad u rukicu već lupi kraj nje o zemlju i otkotrlja se pravo u vodu. Princeza je gledala za njom, ali lopta je nestala, a bunar je bio dubok, ne vidiš mu dno. Stane da plače i plače, sve glasnije i glasnije, nikako da se uteši. I dok je tako jadikovala, začuje neki glas:
- Šta je, princezo? Tužna si toliko da bi i kamen mogao da plače!
Okrenula se oko sebe da vidi odakle dolazi glas, kad ugleda žabu koja je provirila ružnu glavu iz vode
- Ah, ti si to, staro bućkalo - reče princeza. - Eto plačem zbog svoje zlatne lopte što mi je pala u bunar.
- Smiri se, ne plači - rekla je žaba. - Ja ću da ti pomognem. Ali šta ćeš mi dati, ako ti izvadim igračku?
- Šta god poželiš, draga žabo - odgovori princeza. - Daću ti svoje haljine, svoj biser i drago kamenje, pa i zlatnu krunu koju nosim.
A žaba će joj:
- Ne trebaju meni tvoje haljine, tvoj biser i tvoje drago kamenje, pa ni tvoja zlatna kruna; ali ako me zavoliš tako, da budem tvoj drug u igri i zabavi, da sedim kraj tebe za tvojim stočićem, da jedem iz tvog zlatnog tanjirića i pijem iz tvoje šoljice, i da spavam u tvom krevetiću - to ako mi obećaš, siću u bunar i doneti ti tvoju zlatnu loptu.
- Hoću, hoću - pristane princeza. - Uradiću sve šta želiš, samo ako mi doneseš loptu. - Ali u sebi je mislila: “Šta ta glupa žaba priča? Pa ona je u vodi, pokraj takvih kakva je i sama, krekeće i ne može da bude čoveku drug.«
Kad je žaba čula obećanje, zaroni glavom, siđe u dubinu i odmah opet ispliva: donese loptu u ustima i baci je u travu. Princeza se sva radovala kad ugleda svoju igračku, pa je digne i odskakuta.
- Stani, stani! - poviče žaba. - Ponesi me, ja ne mogu tako da trčim.
Ali ništa joj nije pomoglo; uzalud je vikala za njom krekećući šta je više mogla. Princeza nije za to marila, već se požurila kući i ubrzo zaboravila jadnu žabu, kojoj ne beše drugo nego da se vrati nazad u svoj bunar.
Kad je sutradan s kraljem i sa svima dvoranima sedela za stolom i jela iz svoga zlatnog tanjirića, nešto se odjednom stane penjati uz mramorne stube - ples-ples! ples-ples! i kad se popelo na vrh, pokuca na vrata i poviče:
- Princezo najmlađa, otvori mi!
Ona potrča da vidi ko je vani, ali kad otvori, a to pred vratima sedi žaba. Brže zalupi vratima, sede opet za sto, i spopade je velik strah. Primetivši da joj srce brzo lupa, kralj je upita:
- Dete, čega se tako plašiš? Stoji li to kakav div pred vratima, da te odvede?
- O ne - odgovori ona - nije to div, već neka ružna žaba.
- Pa šta žaba hoće od tebe?
- Ah moj oče, kad sam juče u šumi sedela kod bunara i igrala se, zlatna mi je lopta pala u bunar; jako sam plakala, pa mi je žaba izvadila loptu iz vode. A kako je zahtevala nagradu, obećala sam joj da će biti moj drug; samo ja nikako nisam mislila da će moći da izađe napolje iz svoje vode. I eto je sada napolju, želi da dođe kod mene.
Međutim se i po drugi put čulo kucanje i dozivanje:
- Princezo najmlađa, otvori mi sad, zar ne znaš šta si mi jučer obećala kraj hladnog bunara? Princezo najmlađa, otvori mi sad.
- Šta si obećala, treba da i držiš - reče kralj. - Idi pa joj otvori.
Princeza ode i otvori vrata, a žaba skoči unutra i sledi ju sve do njene stolice, pa sede i viknu:
- Podigni me kod sebe!
Ali princeza to ne želi da uradi, dok joj kralj ne zapovedi. Tek što žaba na stolicu, htede na sto, pa kad je sela već na njega, progovori:
- Primakni mi svoj zlatni tanjirić, da jedemo zajedno. Princeza doduše uradi tako, ali se vidilo, da joj to nije drago. Žabi je dobro prijalo, ali je njoj gotovo svaki zalogaj zastajao u grlu. Konačno će žaba:
- Baš sam se najela i umorila! A sad me odnesi u svoju sobicu i napravi svoj svileni krevet da spavamo.
Princeza počne da plače, jer se plašila hladne žabe, koju se nije usudila ni da dodirne, a sad, eto, treba da spava s njom u lepoj čistoj posteljini. Ali kralj se razljuti i reče:
Ne smeš prezirati od onoga ko ti je pomogao u nevolji pomogao.
Zatim princeza uzme žabu s dva prsta, ponese je sa sobom i stavi u ugao. Ali kad je već ležala u krevetu, doskakuće žaba uzdišući:
- Umorna sam i htela bi da spavam kao i ti; digni me, ili ću reći tvom ocu.
Tad princeza pobesni, digne žabu i baci je o zid, pa će ljutito:
- Sad ćeš već jednom da se smiriš, ti odvratna žabo!
Ali kad žaba padne, to više nije žaba, već princ lepih dragih očiju. On je sada, na zahtev kralja, postao njen dragi drug i muž, koji joj ispriča kako ga je začarala zla veštica i kako ga niko nije mogao da ga izvuče iz bunara osim same princeze; i dogovore se da će sutra zajedno da pođu u njegovo kraljevstvo.
Zatim legnu da spavaju. Sledećeg dana, kad ih je sunce probudilo, došla su kola, u koja beše upregnuto osam belaca: belo im nojevo perje na glavi, zlatnim lančićima ukrašeni; u kočiji iza stoji sluga mladog kralja, verni Henri.
Verni se Henri, kad mu se gospodar pretvorio u žabu, bio tako ražalostio, da je svoje srce opasao sa tri gvozdena obruča, da mu ne bi puklo od bola i žalosti. Kola su trebala mladog kralja odvesti u njegovo kraljevstvo; verni ih Henri digne oboje u kola, a sam stane iza, sav radostan zbog oslobođenja. Tek što su krenuli, princ čuje neki prasak, kao da se nešto slomilo; okrene se i doviknu Henriju:
- Eto ti se kola lome!
- Nisu kola, gospodaru, nego obruč na mom srcu, što je boli bolovalo, kad ste živli u bunaru, tamo žabom kad ste bili.
Još je dvaput prasnulo, a princ je već mislio da se kola lome. Ali to su samo obruči pali sa srca vernom Henriju, jer mu gospodar beše slobodan i srećan.