Pastirče je narodna bajka za decu o dobrom dečaku koji je spaseo devojke vile, a one su ga zauzvrat htele nagraditi uz jedan uslov, da ne gleda šta ide iza njega.
Nekoć davno, živeo je jedan dečak koji je često vodio svojih nekoliko ovaca, koza i krava na pašu blizu mora. Jednog ranog jutra, dok je sunce tek počinjalo tek da peče, ugledao je par lepih devojaka kako spavaju na proplanku. Bile su to vile koje su bile veoma lepe i ličile jedna na drugu. Ležale su mirno i izgledale kao da spavaju. Dečaku uopšte nije moglo ni da padne na pamet da su ove devojke vile.
Mislio je da su se devojke umorile od šetnje po suncu, pa su prilegle da se odmore.
"Sunce će ih opeći" - pomisli pastirče. "Šteta da izgore tako lepa lica. Moram nekako da ih zaštitim."
U blizini je ugledao lipu pa se popeo na nju. Odlomio grane s najviše lišća koje je mogao da dohvati pa napravio ladovinu iznad devojaka. One su se ubrzo probudile i ustale. Čudile su se i počele pitati ko ih je zaštitio od sunca.
Znale su da je to uradio mali dečak, ali svejedno su se na glas raspitivale samo da vide da li će se dečak javiti ili ne?
Pastirče se nije javilo. Čak je pokušao i pobeći jer nije mogao da gleda u vile pošto im je kosa tako jako sijala da se činilo kao da gleda u suvo zlato. Međutim, vile su se odjednom stvorile pokraj njega i on nije mogao da pobegne. U zahvalu što ih je sačuvao od sunca, pitale su ga šta bi hteo da mu daju, ali on nije smeo ništa da traži.
Ponudile su mu kesu zlatnika koja je bila tako moćna da se nikad nije ispraznila, a dečak više nikad ne bi morao da vodi živad na ispašu. Ali pastirče nije marilo. On nije znao vrednost novca, ni šta je uopšte novac. Njemu su njegove koze i ovce bile važnije od bilo čega drugog jer mu do njih beše najviše stalo. Vredile su mu više nego bilo kakva kesa i zlatnici.
Vile su brzo shvatile šta je dečaku važno. "Kad uveče poteraš svoje koze i ovce kući, čućeš iza sebe, iz pravca mora klepetanje i zvonjavu raznih zvona. Nipošto se ne okreći sve dok ne uđeš u kuću." - rekle su mu vile i nestale. A pastirče tek tad shvati da to nisu bile obične devojke lepih lica i kose, nego prave pravcate vile.
Sunce je polako zalazilo i pastirče potera kući svoje koze i ovce. Dok se približavao kući, čuo je iza sebe jaku zvonjavu i klepetanje raznih zvona. Što se više približavao svojoj kući, zvonjava i klepetanje je bilo sve jače. Pastirče je osluškivalo te zvukove i bilo radoznalo.
Zaboravio je da su mu vile rekle da ne sme da se okreće pa se okrenuo da vidi ko to iza njega tera toliko puno stoke čije zvukove čuje. Bio je tek na pola puta i još nije ušao u kuću. Kad se okrenuo, imao je šta da vidi - bilo je to veoma mnogo krava, koza i ovaca koje su izlazile iz mora i pridruživale se njegovim kozama i ovcama. Ali u trenutku kad se okrenuo, životinje su prestale da izlaze iz mora. Na stazi su ostale samo one koje su već izašle dok se pastirče nije okrenulo.
Ali pastirče nije marilo. Njemu je ovo bilo dovoljno, čak i previše da je sve što je na tako čudan način dobio od dobrih i zahvalnih vila razdelio sa svojim siromašnim komšijama.
Copyright: Informativka d.o.o., Godina izdanja: 2021., Foto: Mohamed Hassan / Pixabay