Carevo novo odelo priča, H.K. Andersen

Carevo novo odelo je divna priča za decu čija lekcija uči decu osnovnim ljudskim vrednostima, da nije najvažnije kako izgledamo, već je mnogo važnije da budemo dobri i pošteni.

Nekada davno u dalekoj zemlji živeo je car koji je voleo lepu odeću. Najviše je voleo da kupuje novu odeću i da se ukrašava, čak i ako je to značilo plaćanje puno novaca za odela i nakit. Cara uopšte nisu zanimali umetnost, lov ili vojska, bilo mu je važno samo da se lepo obuče i pokaže svom narodu. Više je vremena provodio u garderobama i među krojačima nego u gradskoj kući sa svojim sledbenicima.

Jednog dana u grad kojim je car vladao došle su dve varalice. Svima su se predstavili kao svetski tkači rekavši da je tkanina koju oni proizvode najlepša i najfinija koju su ikada videli. Rekli su da njihova tkanina ne samo da ima najlepše boje i najneobičnije uzorke, već je i toliko fina da postaje nevidljiva za sve one koji su nesposobni i glupi.

Kad je car čuo ovo, odmah se zainteresovao za ovu tkaninu i zaključio da bi odeća nappravljena od nje bila odličan test da se proveri ko je u njegovom kraljevstvu glup, a ko pametan. Odlučio je da odmah naruči odelo od te tkanine. Dvojici varalica ponudio je veliki novac, samo da bi mu dobio onu čarobnu tkaninu od koje bi mu njegovi kraljevski krojači sašili odelo.

Dvojica varalica odmah su postavili razboje na kojima su se pretvarali da rade. Od kraljevih sledbenika naručivali su najfiniju svilu i najčistije zlato, tvrdeći da je od nje napravljeno ovo platno, a zapravo su sve trpali u torbe i odneli kući.

Kralj je bio užasno nestrpljiv. Pitao se kakvo će na kraju biti njegovo posebno odelo. Pomalo mu je bilo žao što glupi ljudi neće moći da vide kako dobro izgleda i bio je ubeđen da je dovoljno pametan da vidi tu tkaninu. I drugi građani su se pitali kako će izgledati novo carevo odelo, a najviše su želeli da znaju ko je od njihovih sugrađana toliko glup da neće moći da ga vide.

Kralj je bio toliko nestrpljiv da je odlučio da pošalje jednog svog ministra da proveri kako napreduje tkanje. Ministar je otišao do varalica, ali kada je ušao u prostoriju u kojoj su radili, nije video tkaninu. Bio je zapanjen. Nije mogao da veruje da je toliko glup da je nije video. Tkače su navodno uzele tkaninu iz mašine i pokazale je ministru, pitajući da li mu se dopada boja i uzorak. Ministar je shvatao da ništa ne vidi, a kako ne bi pomislili da je glup, samo je odgovorio da tkanina izgleda prelepo, ima divne šare, a boja je zaista pogođena! Varalice su bile zadovoljne, pa su nastavile da opisuju izmišljene obrasce, a ministar je pažljivo slušao kako bi mogao prepričati caru.

Kralju je bilo veoma drago čuti da se sve odvija po planu. Ali on je i dalje bio nestrpljiv, pa je poslao drugog ministra da ispita koliko još ima vremena dok tkanina ne bude gotova. Drugi ministar isto nije ništa video, ali ni on nije hteo da izgleda glupo, pa se pretvarao da vidi i rekao caru da sve ide po planu i da će uskoro sve da bude gotovo.

Ubrzo je ceo grad brujao o prelepoj tkanini. Svi su bili uzbuđeni i jedva su čekali da je vide, pogotovo jer bi tako saznali ko je među njima glup, a ko nije. Ni kralj više nije mogao da odoli, pa je odlučio da ode i sam se uveri kako izgleda tkanina od koje će sašiti novo odelo.

I tako su kralj i njegovi sledbenici otišli do varalica, a kada su mu pokazali platno, začudio se. Nije mogao da je vidi! Kralj nije mogao da veruje da je i sam toliko glup da ne vidi ono prelepo platno za koje su mu ministri rekli. Bilo ga je sramota pred sledbenicima i varalicama, pa je i sam oduševljeno pohvalio tkaninu. Da bi dokazao da misli ozbiljno, nagradio je varalice i naredio im da od toga što pre naprave odelo.

Celu noć su se varalice pretvarali da caru šiju odelo od magične tkanine. Ujutru su došli pred kralja i rekli da je njegovo odelo spremno. U pratnji svojih najvernijih slugu, car je došao da isproba odelo. Varalice su se pretvarale da su mu dodale pantalone, košulju i plašt, rekavši da je sve svetlo i tanko kao paučina, da car ne bi ni osetio da nešto nosi. Niko od slugu nije video ništa od te odeće, samo se goli car gledao u ogledalo, ali niko nije hteo ništa da kaže kako ne bi otkrio da je glup.

Nakon što su varalice završili sa oblačenjem cara, on se konačno mogao predstaviti svetu. Car je još jednom upitao sluge kako izgleda, a oni su mu odgovorili da mu novo odelo savršeno pristaje. Neki sluge su se čak pretvarali da nose njegov plašt i popravili okovratnik.

Car je tako krenuo u paradu. Ceo grad se okupio da vidi cara i njegovo novo odelo. Niko ništa nije video, ali niko se nije usudio da kaže da je video golog cara. Narod nije hteo da prizna da je glup, pa su se svi pretvarali da se dive caru i njegovoj novoj odeći.

Uzdahe navodno oduševljene gomile prekinuo je dečiji glas. Detetu nije bilo jasno čemu se svi dive, kad je car bio go! Drugi ljudi su čuli u dete i njegovo nevino priznanje, pa su i sami počeli da veruju da car na sebi nema nikakvog odela. Publika se počela osvešćivati i na kraju su svi vikali da je car zaista go.

A car nije znao šta da radi. Zaista se osećao kao da je go, ali nije smeo ništa da prizna, pa je nastavio ponosno da korača niz gomilu na svečanoj paradi.